Kriminalne aktivnosti jednog Deda Mraza
Nakon hapšenja Deda Mraza („Deda Mraz na doživotnu“) otkrivena je čitava mreža kriminalnih i nemoralnih aktivnosti koje godinama duboko pod snegom krije Severni pol. Pretresom imanja i veštačenjem su otkrivene prave aktivnosti koje su sakrivene iza brade starog debelog dekice. Maska debeljuce koji se čudno smeje i poklanja sve i svašta je konačno strgnuta.
Kao prvo, Deda Mraz nije sa Severnog pola. On je zapravo Kolumbijanac u begu od tamošnje policije. U početku je bežanje na Serevni pol bio plan za brzo sklanjanje zbog „WANTED“ postera širom Kolumbije, ali je onda video način da se brzo obogati radeći ono što najviše voli i da uz to postane idol i heroj nacija širom sveta.
Prvo na šta su policajci prilikom pretresa pronašli su bespomoćni patuljci koji su bili eksploatisani do besvesti. Pod izgovorom da prave igračke, oni su čistili i pakovali kokain koji je kasnije Deda Mraz distribuirao širom sveta. U posebnom magacinu nađene su igračke koje su bile maska. Na svim tim igračkama velikim slovima je pisalo „mejd in Čajna“. Te igračke je, na tonu, jeftino uzimao od Kineza što opravdava rapidnu ekspanziju kineske ekonomije zadnjih godina.
U štalama su mu nađeni irvasi, koji su zapravo veoma mršave krave kojima je hirurškim putem odstranjivano vime tako da liče na irvase (realno gledano, krave su jeftinije za održavanje od irvasa). Sve te jadne životinje su trenutno zbrinute po raznim društvima za zaštitu životinja koje, dok ovo čitate, sastavljaju svakojake tužbe protiv zločinca. Na listi tužbi je izgladnjivanje životinja do granica izdržljivosti, nedozvoljeno pokusiranje na životinjama i naravno pretrpana radna satnica (koja je inače 8 sati po zakonu) i nebenificiran radni staž u otežanim uslovima (letenje).
Deda Mraz je bio „prijateljski“ čikica od poverenja čiji je pristup bio neograničen. Mogao je da se pojavi u sred tržnog centra, na sred ulice, u sred geta, u bolnici, bioskopu, video klubu, školi, kafani… i svi bi ga pozdravili i nikom ne bi bio sumnjiv. Sa sobom je nosio ogroman džak čiji sadržaj niko nije dovodio u pitanje. Šta ćeš idealnije? Još te čekaju do godine da im ponovo dođeš. Granice za njega nisu predstavljale problem jer je slobodan, bez ikakvih ograničenja, pretresa i carina, leteo kroz sve zemlje i svu svoju „robu“ prenosio među gomilicom „Kineskih“ igračaka.
Sad kada je debeli iza rešetaka i čeka suđenje, praznici sigurno neće biti ono što su nekad bili, ali ne nalazi se duh praznika u jednom (dileru droge kako se ispostavilo) čikici već u svima nama i oko sviju nas. Nije sve u poklonima i njihovoj vrednosti (koja je bagatelna kako se ispostavilo) već u onome šta oni znače i dozu pažnje koju vuku sa sobom. Ljudi naše poštovanje treba da zasluže, malo odeće ne može to da uradi mesto njih. I kao najvažnije, ne treba imati idola, jer te kad tad razočaraju, sebi smo sami najveći idoli.
Ši šut end ši skor!!!
Ugledah se na mog velikog imenjaka, Novaka Đokovića, pa reko da se i ja bacim malo na tenis. Ne tenis ko tenis, sa reketima, loptama, sudijama, gemovima, belim gaćama, mnogo znoja i još 300 čuda, nego primenjeni tenis u životu. Računam kad on može onako da ih kida, što ne bi ja mog’o, pa reko da probam to da primenim u školi.
Prvi septembar, sudija svira za početak meča, dolazi profesorka nemačkog. Obavljamo prijateljsko rukovanje. Iz aviona se vidi da igra žestoko, dok iz mojih očiju isijava to da ću igrati prljavo, kao i uvek. Počinje prvi gem, merkanje protivnika i zagrevanje. Profesorka servira snažno, ja vraćam istom žestinom. Okretno baca loptu na drugu stranu i 15 ništa za nju. Servira ponovo, vraćam, udara dugu, vraćam, udara jaku, izbegavam, 30 ništa za nju. Servira dugu, ja skačem na mrežu, udaram snažno u drugu stranu i pre nego što je uspela da se opasulji, 30 – 15 za nju. Ovde se vide moji očajnički pokušaji da na brzaka izvučem neki poen i ako Bog da gem, ali profesorka žestoko udara i istu žestinu očekuje od mene i tako uzima prvi gem.
Uzimam onaj plavi sok. Bacam pogleda ka tribinama i vidim kevu koja se mršti. Biće gadno kad odem kući. Pored nje ćale sprema tekst za novine, sa usnama mu čitam nešto ovako:“Ja, pri čistoj svesti i pameti, odričem se…“. Eto meni ohrabrenja i moralisanja za 2. gem.
Počinje 2. gem, pokušavam da serviram jako, ali profesorka uzvraća „iz zgloba“ sa takvom lakoćom da gubim svaku nadu. Gledam kako da se izvučem, čekam neki zajeban udarac da iskrivim nogu i zakukam i molim za odlaganje meča. Stiže takav. Skačem, savijam nogu, kukam i zovem doktora. Prilazi doktor, kaže ništa, prilazi trener, kaže ništa, ja kažem da ne mogu da stojim. Domunđavaju se i kako vidim odložiće mi meč. Uskače keva i kaže, ne, ti moraš da igraš. Nastupa instantno ozdravljenje noge, uzimam reket i vraćam se na teren. Profesorka već vodi 30 ništa. Serviram jednom, udaram mrežicu, serviram drugi put, pogađam sudiju, dupla greška, 2 ništa u gemovima.
Tako su tekli i 3. 4. i 5. gem. Početak 6. gema, serviram, počinje profesorka da se gubi, 15 ništa za mene. Serviram ponovo, profesorka vraća, ja ja još žešće napadam ali preko linije, izjednačenje. Serviram ponovo, neko iz publike poče da se dere, profesorka se okreće, 30 – 15 za mene. Serviram ponovo, profesorka vreća, bacam dugu, vraća dugu, prolazi neka slatka mala kroz prve redove publike, lopta me udara u glavu, izjednačenje. Zbunjen što od udarca, što od uzroka udarca serviram, profesorka vraća, vraćam ja, aut. 40 – 30 za profesorku. Serviram jednom, greška. Profesor traži tajm.
Odlazim iza, prilazi maserka, masira me, prilazi keva, preti, prilazi ćale, ali ne obraća pažnju – zauzet je diktiranjem nečega nekoj novinskoj agenciji preko telefona, prilazi ona mala iz publike i poljubi me (u obraz naravno). Ko iz puške ustajem, hvatam nov reket i sa nekim posebnim sjajom skačen na teren nikad orniji za borbu. Publika skandira „AS“, „AS“, „AS“, ja opijen ko zna čim, uzimam loptu zamahujem reketom, udaram je jače nego ikad, publika sve glasnije i glasnije skandira, sve što čujem je „AS“, „AS“, „AS“, lopta pada, sve oči su uprete u loptu, svi očekuju značajnu promenu toka meča, moj iznenadni preporod i pobedu u poslednjem trenutku, lopta udara u mrežu, dupla greška i osta meni AS na polugodištu.
Deda Mraz na doživotnu
Došli su praznični dani, dani kada se u Deda Mrazovoj kući užurbano radi kako bi se klincima sa svih strana sveta na vreme isporučili pokloni. Užurbano radi logistički sektor koji obaveštava Deda Mraza koji poklon kome da odnese, odsek za trgovinu i transakcije koji posluje sa Kinezima, mehaničari koji mu pimpuju sanke i podmazuju irvase i još tuce sektora.
Svet se ubrzano menja, došlo novo doba, starog čikicu hvata trema. Da li će moći da ispuni zahteve modernog sveta? Oščekivanja dece rastu, kao i bolovi u leđima, reuma i krvni pritisak. Migrena od problema sa finansijama je sve veća. Deca neće više jo-jo i sanke, sad hoće mobilni telefon, kompjuter, devojku… Svetska kriza sve više nagriza džepove, ni Kinezi nisu ono što su bili, nije više sve za „sto dinala“.
Došlo je veče kad treba krenuti na poso. Teta Mraz mu dodaje stvari: češalj, čuturicu sa toplim čajem (doktor zabranio radžu), kanap za izvlačenje iz dimnjaka (ako zaglavi), kutiju sa sendvičima, rezervnu bradu i mobilni telefon.
Ova nova – Teta Mrazica ga naterala da kupi mobilni kako bi mogo da komunicira sa njom i irvasima tako da je nepouzadne golubove izbacio iz upotrebe. Teta Mrazicu je upoznao letos, na letovanju, razveo se od Baka Mrazice i oženio ovu, 30 godina mlađu.
Došlo vreme za poletanje. Patuljak maše zastavom i daje znak za polazak. Ali eto problema – nema snega. Globalno zagrevanje je učinilo svojo. Ugrađuje točkiće na sanke i odlučno kreće na poso. Neko ipak mora da pokaže svetu da svetska kriza ne znači da će se neke stvari promeniti.
Dok je tako leteo nebom i išo ka prvoj kući koju je trebao da poseti, avion je prošo. Usled turbolencija i velike buke aviona, uplašeni irvasi su prestali da lete (usrali se) i počeli da padaju. Dedica je iz sve snage zapeo za uzengije i pokušao da povrati ravnotežu, ali bez uspeha. Setio se mobilnog. Izvadio je mobilni, ali prijatni glasić mu je rekao da na računu ima manje od 20 dinara i da ne može da zove. Mora da je Teta Mraz opet zvala one glupave TV kvizove i pogađala najdužu reč. Nije stigo ni da opsuje, a već je udario u neku veliku zgradu. Sav začuđen, pokušavajući da shvati šta ga je snašlo izlazi iz olupina sanki i prebrojava irvase. Preživeo je samo Rudolf. Odlučan da ne prekine tradiciju, uzima lift i jašući Rudolfa nastavlja dalje.
Lelujajući levo-desno nekako silazi na prvi krov. Kad je pokušao da siđe sa Rudolfa zakačio je antenu i ogrebao se. Vidno iznerviran traži dimnjak. Nakon pola sata traženja, ustanovio je da nema dimnjaka, jebiga prešli ljudi na termo peć. Taman kad je hteo da se vrati, Rudolf ga podseća na obećanje da po svaku cenu dostavi paketiće. Ohrabren ovim uzima konopac i paketić i ulazi kroz prozor (kao Sem Fišer). Ne znajući da je aktivirao tihi alarm, ulazi u sobu i traži jelku. Nema jelke, ali nema ni smisla da posle ovolike muke da uđe ne ostavi poklon. Ostavlja ga pored kompjutera i kreće ka prozoru.
U tom trenutku otvaraju se vrata, pale se svetla, nešto puca, ništa ne vidi, samo čuje „imamo te propalice“. SWAT je uleteo u kuću, bacio flešku i uhvatio Deda Mraza.
Nakon par meseci u zatvoru, Deda Mraz se pojavljuje pred sud. Govore mu da su mu pretresli kuću, fabriku i sve što ima. Optužuju ga za terorizam jer je navodno ostavljao „pakete“, provalu, iskorišćavanje patuljaka, kršenje prava životinja, nedostojanstveno ubijanje životinja, pedofiliju (Teta Mrazica nije bila 30 nego 60 godina mlađa), izbegavanje plaćanja poreza i krađu identiteta.
Deco, ako ove godine ne dobijete poklone, nemojte kriviti svoje roditelje, već terorizam i sve one loše ljude koji se bave lošim stvarima. Deda Mraz je zbog njih ni kriv ni dužan u zatvoru.
Teta Mrazica uskoro puni 18. godina, a već sledeće godine se udaje za Princa od Ujedinjenih Emirata, biće mu 7. žena – zvaće je Nedelja.
Vitez na belom
Ja sam vitez na konju belome. Idem gradom i šepurim se u srebrnom oklopu pod punom ratnom opremom tražeći devu koju je napala karakondžula, kako bi se mačevao sa karakondžulom i spasio je. Grad pun karakondžula, ali nigde deve kojoj treba pomoć. Ja sam heroj bez posla. Kako izgledam glupo ovako besposlen. Plaćam zlatnicima neku kučku da glumi devu. Pravim zasedu. Karakondžula je napada, izlazim i odpočinjem megdan. Bljuje vatru, postavljam štit, prc štit je kineski, topi se, okrećem dupe, oklop me štiti ne osećam toplotu. Od prekomernog izlaganja toploti oklop se zagreva i počinje da mi bude baš toplo. Skačem u potok. Potok ključa od toplote. Zbog promene temperature oklop puca, ostajem u iscepanim ganjama. Ljudi mi se smeju, ode moja čast. Uvređen i ozlojeđen, iscepanih gaća, uzimam mač i krećem da roknem Aždahu. Udaram je u glavu, mač se lomi (prokleti kinezi). Aždaha me ujeda. Trčim kod vidara da mi izvida rane. Kaže il’ daj pare il’ crkni. Hvatam se za džep, para nema, prokleta kučka mi uzela sve. Dajem konja ata belog i trčim peške na Neman. Saplićem se o neku dranguliju i padam. U padu se hvatam za „Devine“ gaće, dobijam šamar i padam na zemlju. Ljudi se smeju vitezu kog je oborila „Deva“. Aždaha se smeje. Vrije mi glava od muke. Pokazujem prstom iza Aždaje i derem se „Paris Hilton“. Svi se okreću, a ja uzimam topuz i roknem Aždahu po glavi. Aždaha pada. Dolazi udruženje za prava životinja i odvodi me u zatvor. Optužuju me za ubijanje na „ne dostojanstven“ način, posedovanje i korišćenje hladnog orižja, počušaj otimnja časti „Devi“ i za mito i koripciju i kažnjavaju me na doživotnu robiju.
Jebi ga
U bajkama se krije istina!
Od malena me zatrpavaju nekim tamo bajkama, u početku mi čitaju pred spavanje, kasnije su me terali u školi da ih čitam i terali me da prepričavam i izvlačim najvažnije stvari. Fatalna greška. Ceo život sam izvlačio pogrešne stvari tipa „hrabrost, poštenje, integritet…“, nema ništa od toga, nije u tome pouka bajki.
Da rezimiramo, važne stvari se kriju u sporednim stvarima.
Recimo princeza, ni u jednoj bajci ne kažu prljava, ružna seljanka tek iz njive izašla, uvek bude princeza. Ta princeza nikad nije član mense, šta će joj pamet, nikad ne ume super da kuva, da pere, čuva decu – šta će joj to? Uvek joj ćale (ili neka druga karakondžula tipa aždaje) ne daje da izlazi – čuva je u zamku.
Eee onda na red dođe njen dragi koji se bori sa karakondžulama (tipa aždaja ili ćale). Nikad to nije neobrijan, smrdljiv i prljav drvoseča tak izašo iz seoske mehane ili zdravo seljačko momče koje se bavi poljoprivredom. Uvek to mora da bude nalickan princ iz zabačenog kraljevstva, na belom konju – nikad peške, sa 3 tovara blaga(mis’im koji dijabola vuče sa sobom 3 tovara blaga). Taj princ mora da ima poduži spisak kvaliteta i osobina počevši sa izuzetnom lepotom, kraljevstvom koje mu kliče, izuzetno i dovoljno bistar da odgovori na zagonetke na koje niko drugi nije mogo, jak da se mačuje sa najgnusnijim stvorenjima, da ga ne mrzi da ide preko 7 brda i 7 gora… Takođe mora da ima izuzetnu i izuzetno retku sposobnost da trpi taštu, pogotovo što je kraljica.
Naravno tu je i ružna stara baba koja sve živo zna. Ona uvek kaže ključnu i bitnu stvar samo najmlađem kraljeviću. Zvuči poznato? Naravno kraljević mora prvo da uradi nešto za nju (neki poljoprivredni posao ili nešto uobičajeno za kraljeviće – pravljenje masakra među raznim mitskim bićima). Zamislite da ste stara usamljena baba koja ne viđa nikog i dođe lep, mlad, ko od stene odvaljen princ i traži nešto od vas, pa naravno da ćete da ga naterate na neki fizički posao i pariti oči.
I dokle smo došli? Da bi na kraju imali hepili evr after potrbno je da princ bude princ, ima belog konja (kog kasnije može da apgrejduje u kočiju), bude najlepši u kraljevstvu, izuzetno pametan, hrabar za kosovski boj, građen ko Švarceneger iz mlađih dana, uporan i istrajan da ide na drugi kraj sveta za svoju dragu (koju bajdvej nije nikad do tad video), ima nadprosečnu sposobnost da podnosi i voli buduću taštu i naravno da svugde sa sobom vuče tri tovara blaga (za trošak). Princezi je potrebno samo da bude lepa i da ćuti.
Kako su izumrli dinosaursi?
Pre par stotina miliona godina živeli su dinosaursi. Oni su živeli srećno i razdragano u džinovskim biljem obrasloj zemlji. Šta više, imali su sve što se poželeti može: hranu, vodu za piće, ženke za druženje i još po nešto i što je najbolje od svega, nisu morali da idu na posao niti da rade bilo šta. Bio je to život kakav se samo može zamisliti sve dok se nije pojavila pra-pra-pra… baka današnje marihuane.
Ta pra-marihuana je dosta podsećala na ovu danas i imala slične osobine, samo što je bila dosta veća. Dinosaursi su primetili da ta pra-marihuana nije kao sve ostale biljke. Njeno pasenje izaziva ogroman izliv srećnih emocija, tako da su kopneni dinosaursi tripovali da su leteći, leteći su tripovali da su avioni…
Nakon nekog vremena, zavisnost od pra-marihuane je dosegla toliki nivo, da su dinosaursi čupali iz zemlje, ali ne i jeli kako bi ostavili štek za dane kada nije nikla iz zemlje. Proši su vekovi i milenijumi, dinosaursi su usavršavali tehnike za čuvanje pra-trave, neki su je zakopavali, neki stavljali pored jaja u gnezdu, neki nosili u ustima, a neki su jednostavno ostavljali gomile na livadi uz „ubijam za moju travu“ natpise.
Jednom prilikom je grom udario u nečiji štek i tako zapalio pra-marihuanu. U početku su se hvatali za glavu jer ode ceo štek, ali kada su osetili dim koji izlazi i shvatili da je to nešto najbolje što su ikad osetili, to je bilo za njih ko odkriće točka za ljude, ili odkriće pegle za kosu za žene. Dinosaursi su toliko uživali u zapaljenoj travi da sve što su inače radili je sušenje trave i traženje načina da zapale ceo štek. Neki su se molili idolima i lažnim Bogovima za grom na pravo mesto, neki su pak održavali vatru koja ostane posle groma i u nju bacali deo svog šteka, neki su koristili drevnu tajnu koju su čuvali u svojoj porodici i nisu širili dalje. Ta tajna je bila da kad baciš ogroman kamen o drugi stvori se nešto svetlucavo i kad dođe u dodir sa travom, zapali je, ali u glavnom dinosaursi su postali teški zavisnici. Čak i oni mesojedi su prestali da jedu meso i po ceo dan duvali.
Jednog dana su dinosaursi bili toliko urađeni da nisu provalili da se vatra sve više i više širi, i da skače sa jednog šteka na drugi, da požar prelazi sa štekova i pali šume i prašume i na kraju su u svom tom zadovoljstvu od dima živi izgoreli i dinosaursi.
Marihuana je jednom pobila život na zemlji, pokušajmo naterati istoriju da se ne ponovi. Deco manite se droge i učite školu da ne bi ste završili kao dinosaursi.
Jutarnja kafica sa šaranom
Posle burne noći na kampovanju na jezeru (čitaj: mačevanje sa ogromnim brojem flaša piva) ustanem ja izjutra, operem zube i skoknem do jezera kako bi malo razbistrio misli. Gledam tako Sunce koje izlazi sa ruba jezere i tripujem da Sunce iz njega izranja. Gledam mirnu i prozirnu vodu i u jednom trenutku nešto pokvari tu čistinu i mirnoću, poče da se praćka i da doziva na sav glas. Pogledam ispred sebe, kad ono šaran zatvoren u opakoj mašini koju ribari zovu čuvarka.
Tamo na jezeru, ribari imaju običaj da svoj ulov trpaju u mreže zvane čuvarke koje su do pola potopljene u jezero i ostave živu ribu u mreži da se čuva sveža za kasnije. Ovog šarana je dočekala sudbina miliona i miliona njegovih predaka i suvrsnika. Najobičniju stvar na jezeu prekida ono dozivanje i to ne neko mumlanje, nego čisto dranje na jeziku koji mogu da razumem. Šaran se iz svih pluća drao i slao uzvike za pomoć. Priđoh mu sav nikakav, što od pređašnje noći, što od iznenađenja i upitah ga ko i šta je on. Reče mi da je običan jezerski šaran i da ga je sud konačno pozvao. Tu je počeo da mi priča kako u njihovom ribljem životu odabrane pozove sud i odvede ih na svet gde je sve izlomljeno (verovatno kao što mi kroz vodu vidimo predmete izlomljeno, tako i ta vodena bića naš svet doživljavaju izlomljenim) i gde nama vazduha (ma je li?) gde ih velika stvar uhvati i ako si odabran onda se nikad ne vratiš, a ako je velika „stvar“ napravila grešku, vrate te natrag. Onako u čudu sam ga pitao da mi ispriča još nešto više o tome i o tome šta se njemu desilo, što je on sa zadovoljstvom (koliko već može biti dok se praćkaš u mreži) prihvatio, jer za razliku od naših predrasuda da ribe ćute, one zapravo ne prestaju da pričaju i mogu da pričaju čak i u ovakvim situacijama.
Poče on priču kako je kao i svakog jutra plivao malo po jezeru kad je video jednan ukusan zalogaj. Požurio je k’ njemu, a ovaj se ukočio od straha i dočakao ga da ga pojede. Neposredno pošto je progutao „ulov“ neka nevidljiva sila ga je uhvatila i odvukla gure. Koliko god jako da se odupirao, nešto ga je u stomaku probadalo dok se na kraju nije predao i pustio da bude izvučen. Odjednom je svetlo počelo da sija mnogo jače, osetio je je ostao bez vazduha i nešto ga je uhvatilo i izvuklo mu parče nečeg iz stomaka. Sledeće čega se seća je da je ostatak vremena proveo u nečemu što mu nije dalo da se pomera.
Takođe mi je pričao da kod njih dole važi da je velika čast da budeš izabran i da gore na površini ima neslućena zadovoljstva koja te čekaju i samo nekolicina izabranih mogu otići gore i ispuniti svoju svrhu. Najveća sramota je otići gore i biti vraćen jer to znači da si jedna velika greška i da ne zaslužuješ da živiš sa ostalim članovima zajednice.
Ja sam sve ovo sa velikim čudženjem posmatrao, ali mi je bilo žao da mu ispričam šta se dešava sa njihovim „izabranima“. U čudu sam se vratio u kamp i legao da spavam. Od tog dana izbegavam mačevanje.
Traži se supermen
Iako je pokušao da se kamuflira u Amera, mi smo vešto prozreli njegovu masku – koliko je inače teško provaliti da je čovek u plavom odelu sa crvenim ogrtačem, velikim slovom S po sred grudi i egom spasioca i svemoćnog inače Srbin? E sad, kada smo te provalili, možemo da ti prenesemo poruku.
Živi se gadno, četiri dahije su sjašile sa prestola samo formalno – koliko narod da ne kuka, ali se njihovo prisustvo oseća više nego ikad. Zavlače prste u sve grane života, iskvarili su nam način života, umetnost, kulturu, vrednovanje dobrog i lošeg, pa čak i ono nama najmilije: poštenje i inat. Zamisli Supermene, Srbin da se ne inati nego da samo gleda kako da nagazi ovog ispod i da se uvuče onom iznad. Tranzicija i moderna doba svima ušla pod nokte, nema više stare dobre prljavštine tek skinute sa šljiva koje će kasnije postati dobra stara srpska rakija. Eh, sad bi te rakijom ponudio, ali me sramota, seljak provalio ako uz šljive baci i malo ovoga i onoga dobiće više rakije što analogno znači više para, a koga boli za kvalitet i tradiciju. I one stare pesme koje smo slušali uz rakiju se pokvarile, pa su mlade pevaljke iz jeleka uskočile pravo u crnu čipku i sponzorevu merdžu.
Ah Supermene, i „momci u plavom“ kojima smo pevali pesme i ispraćali na prvenstva i dočekivali kao pobednike se iskvarili, razbežali po Evropama i Amerikama pa sad narod traži utehu u „belim jahači(ca)ma“, ali imam osećaj da će i to biti kratko.
Aj da ne dužim (jer će te mrzeti da pročitaš), dođi nam što pre možeš i ako ništa bar na trenutak se muči sa nama da nam bar malo bude lakše. Vrati se korenima bar na kratko – nije valjda da te nostalgija ne drma? Na kraju krajeva, nisu li i tebe zajebavali u školi kad si bio mali zbog cvidža?